Živimo sa veštačkom inteligencijom već godinama: Zašto ekonomska pravila u Srbiji i dalje kaskaju?

Hajde da ne gubimo vreme na priče o budućnosti. Budućnost je stigla, raspakovala kofere i uveliko nam preuređuje kuću.

Više niko ozbiljan ne postavlja pitanje kada će veštačka inteligencija stići u Srbiju. Ako danas uđete u bilo koju uspešniju firmu od Beograda do Niša, videćete istu sliku. Algoritmi pišu kod, automatizovani sistemi rešavaju korisničke tikete, softveri analiziraju ugovore za tri sekunde, a logistika se slaže sama od sebe.

Kroz posao u telekomunikacijama i vođenje BizNet-a, tehnologija mi je radni sto već više od dvadeset godina. Svakog sekunda gledam terabajte podataka kako tutnje kroz naše optičke linkove. Znam tačno kojom se brzinom svet menja jer te promene fizički sprovodimo kroz kablove.

Ali dok tehnologija galopira brzinom svetlosti, naša ekonomska pravila u Srbiji ponašaju se kao da smo još uvek u eri dial-up interneta.

Sam Altman iz OpenAI-ja je još pre nekoliko godina u svom tekstu „Moore's Law for Everything“ izneo tezu koja danas pogađa pravo u centar. Kada softver počne masovno da razmišlja i obavlja zadatke umesto ljudi, dolazi do radikalnog pomeranja bogatstva sa rada na kapital. Ako se društvo ne prilagodi, stvoriće se nezapamćeno bogatstvo, ali će većina ljudi zapravo živeti gore nego pre.

Upravo to gledamo u realnom vremenu.

Savršen tehnološki paradoks

Murov zakon je decenijama radio svoje u IT svetu. Čipovi su postajali dvostruko moćniji svake dve godine za isti novac. Zato danas telefon u svačijem džepu ima više računarske snage nego što je NASA imala kada je slala ljude na Mesec.

A šta se za to vreme desilo sa stvarnim životom u Srbiji?

Kvadrat stana u Beogradu i Novom Sadu otišao je u stratosferu. Privatno lečenje, vrtići i zubari postaju ozbiljan udarac za prosečnu porodicu. Odlazak u nedeljnu nabavku hrane pretvara se u prebrojavanje preostalog novca na računu.

Tehnologija, ekrani i softveri nikada nisu bili jeftiniji, a goli život nikada nije bio skuplji.

Suština koncepta da Murov zakon mora da važi za sve jeste u tome da primena veštačke inteligencije i robotike konačno pojeftini ono što nam svima život znači. Ako mašine mogu brže i efikasnije da grade, ako automatizovani sistemi vode računa o usevima na njivi, ako algoritmi pomažu u dijagnostici i obrazovanju, onda krov nad glavom, hrana i lečenje moraju da pojeftine.

Ako se to ne desi, produktivnost raste u nebo, a sav kajmak skuplja šačica onih koji poseduju servere i kapital.

Zašto i dalje kažnjavamo onoga ko radi?

Pogledajte kako naš sistem danas funkcioniše. I dalje se dominantno oslanja na oporezivanje rada.

Svako ko u Srbiji pošteno vodi firmu i isplaćuje plate zna koliko su zarade opterećene porezima i doprinosima. Kažnjava se trud, kažnjava se prekovremeni rad, kažnjava se zapošljavanje novih ljudi.

Sa druge strane, kapital koji raste sam od sebe, spekulativno držanje praznih parcela i preprodaja kvadrata prolaze uz minimalne obaveze.

To je potpuno neodrživo. U svetu u kome vrednost sve više generišu procesori i algoritmi, a sve manje puko radno vreme provedeno za stolom, oporezivanje rada postaje besmislica. Moramo početi da oporezujemo kapital i ograničene resurse, a ne ljudski rad.

Srpski fond za digitalnu ravnopravnost

Zamislite jednostavan i pošten zaokret prilagođen našoj realnosti.

Najveći tehnološki i korporativni sistemi ne bi trebalo da plaćaju samo fiktivne poreze na dobit koji se ionako prelivanju i kriju po stranim računima. Umesto toga, godišnje bi mali procenat svoje realne vrednosti uplaćivali u nacionalni fond u vidu vlasničkih udela.

Druga polovina tog fonda punila bi se iz poreza na čistu vrednost lokacije zemljišta. Zemlja je jedini resurs koga nema više. Kada se izgradi nova pruga, bulevar ili metro, vrednost okolnih njiva i placeva skoči petostruko. Vlasnik te parcele nije uradio apsolutno ništa da bi to zaslužio. Vrednost je stvorilo društvo ulaganjem u infrastrukturu, i potpuno je prirodno da se deo te stvorene vrednosti vrati natrag društvu.

A onda dolazi ključni korak.

Taj novac ne sme da završi u državnom budžetu da bi se krpile rupe u administraciji. Taj fond pripada direktno građanima. Svaki punoletni građanin Srbije dobijao bi redovnu godišnju dividendu, delom u novcu, delom u udelima u tom fondu.

Kada domaća ekonomija raste, kada primena novih alata i automatizacije poveća profitabilnost privrede, svaki građanin ima direktnu korist na svom bankovnom računu. Ljudi više ne bi gledali tehnološki napredak sa zebnjom i strahom od otkaza, već kao zajednički uspeh u kome svi imaju svoj udeo.

To nije nikakav socijalizam niti deljenje milostinje. To je postavljanje čvrstog betonskog poda pod noge svakog građanina, dok plafon za rad, znanje, kreativnost i preduzetništvo ostaje potpuno otvoren.

Tehnologija mora da služi čoveku, ne obrnuto

Kroz BizNet i naš BrzNet tim, mi svakodnevno radimo na terenu. Gradimo optičku infrastrukturu, spajamo biznise i domove, obezbeđujemo da konekcija nikada ne padne. Znamo u prste koliko vredi stabilna veza.

Ali gigabiti i optički kablovi su samo autoputevi. Pitanje svih pitanja jeste šta po tim autoputevima vozimo i kakvo društvo gradimo.

Veštačka inteligencija više nije novinarska senzacija. Ona je tu, vrti se u našim sistemima svakog minuta. Sada biramo: hoćemo li dopustiti da produbi socijalne razlike i pritisne običnog čoveka, ili ćemo na vreme promeniti pravila igre i omogućiti da plodovi ove tehnologije podignu standard cele Srbije?

Pravila moramo menjati odmah, dok još imamo kontrolu nad kormilom.

Autor: Boris Stojanović, BIZNET Blog