Mi gradimo autoput, ali ne virimo šta vozite u gepeku: Ko je zapravo kriv za pirateriju na netu?
Vreme je da srušimo mitove, razjasnimo zakone i objasnimo zašto cela industrija polako ulazi u zonu gde se više ne zna ko pije, a ko plaća.
Zabluda veka: „Skidam samo za sebe, nisam otvorio tezgu na buvljaku“
Prva i omiljena domaća uteha glasi: „Ma ja sam to skinuo samo da pogledam večeras uz kokice. Nisam narezivao na diskove, ne prodajem na ulici, dakle nema komercijalne svrhe i miran sam.“
Zvuči logično, ali tehnički i pravno pada u vodu iste sekunde.
Caka je u načinu na koji torent funkcioniše. Kada kliknete na download, vaš torent klijent ne sedi skrštenih ruku dok vi čekate film. On istovremeno radi i upload, odnosno šalje te iste delove fajla drugim ljudima širom sveta. Onog trenutka kada ste povukli prvi megabajt, automatski ste postali distributer zaštićenog autorskog dela za još stotinu ljudi od Tokija do Vankuvera.
Komercijalna namera pravi razliku samo u tome da li će tužilac tražiti zatvor ili novčanu kaznu. Međutim, za građansku tužbu i odštetni zahtev, vlasnik autorskih prava vas vidi kao osobu koja je neovlašćeno delila njegovu svojinu. Nema veze što niste uzeli ni dinar.
Zašto Holivud radije ganja operatore nego korisnike?
Ako je zakon na strani vlasnika prava, zašto onda muzički i filmski giganti ne tuže redom milione ljudi koji skidaju torente?
Zato što su to već probali početkom dvehiljaditih u vreme Napstera, pa su prošli kao bosi po trnju. Marketinški izgleda jezivo kada korporacija od sto milijardi dolara tuži studenta iz doma ili baku od sedamdeset godina zato što je unuk skinuo pesmu. Pored toga što izgleda katastrofalno u javnosti, procesi traju godinama, a troškovi advokata pojedu sav novac koji bi eventualno naplatili.
Onda su seli, pogledali mapu i shvatili: „Čekaj, zašto bismo jurili milione pojedinaca po kućama kada možemo da udarimo direktno na provajdere? Oni imaju zgrade, servere, optičke kablove i duboke džepove. Reći ćemo da su oni saučesnici jer im daju prebrz internet.“
Najbolji dokaz za ovaj lov na veštice jeste slučaj iz Amerike gde su muzičke kuće tužile tamošnjeg operatora Cox Communications. Prvostepeni sud je doneo presudu da operator plati odštetu od neverovatnih milijardu dolara. Sud je zaključio da je provajder kriv jer nije gasio internet korisnicima koji su uporno skidali muziku uprkos prijavama.
Iako je apelacioni sud kasnije ukinuo deo presude koji je tvrdio da provajder direktno zarađuje na pirateriji (jer mi naplaćujemo samo pristup mreži, a ne procente od skinutih gigabajta), presedan je poslao opasnu poruku celom svetu: Ako korisnik napravi prekršaj, zakucajte provajderu na vrata.
Domaći teren: Kada SOKOJ i OFPS otkriju torente?
Naši sudovi naravno ne moraju da prate presude iz Amerike, ali svi dobro znamo kako stoje stvari na domaćem terenu. Domaća udruženja poput SOKOJ-a i OFPS-a odavno su doktorirala pronalaženje svakog mogućeg ćoška gde se može naplatiti naknada za autorska prava.
Ako frizer u salonu pusti radio dok šiša, stiže uplatnica. Ako u kafiću tiho svira muzika dok pijete espreso, stiže uplatnica. Čak i na prazne fleš memorije i diskove plaća se posebna naknada jer postoji teoretska šansa da ćete na njih snimiti neku pesmu.
Internet operatori u Srbiji još uvek nisu došli na red za ovakve višemilionske tužbe, ali bilo bi naivno verovati da niko ne razmišlja o tome. Ako su svetske diskografske kuće shvatile da je lakše napasti provajdera nego juriti ljude po stanovima, samo je pitanje dana kada će domaća udruženja pokušati da primene sličnu logiku i kod nas.
Zakon je jasan: Mi pravimo put, a ne glumimo policiju
Naša pozicija u BizNetu i BrzNetu je jasna, a zakon i zdrava logika su na našoj strani.
Po Zakonu o elektronskoj trgovini i evropskom principu čistog prenosa podataka, internet operator je puki provodnik. Zamislite to ovako: mi smo inženjeri koji projektuju i asfaltiraju moderan autoput. Naš posao je da taj put bude ravan kao staklo, bez rupa, bez zastoja i da omogućava maksimalne brzine.
Da li Putevi Srbije odgovaraju ako neko u gepeku automobila švercuje nelegalnu robu preko Miloša Velikog? Naravno da ne. Policija zaustavlja automobil, a ne radnike koji su asfaltirali traku.
Isto tako, telekomunikacioni operator nije policajac interneta.
Da bismo znali šta tačno skidate ili delite u sekundi, morali bismo da radimo duboku inspekciju svakog mrežnog paketa. To bi značilo da vam neko doslovno stoji iza leđa i čita svaki klik, poruku i pretragu. To je protivustavno, narušava osnovno pravo na privatnost i mi to ne radimo. Mi štitimo privatnost svojih korisnika.
Stizali su i nama kojekakvi dopisi od stranih advokatskih kancelarija sa spiskovima IP adresa, nazivima torenata i minutima preuzimanja. Međutim, u Srbiji stvari stoje malo drugačije nego u holivudskim filmovima. Mi kao operator nemamo zakonski mehanizam, a iskreno ni želju, da glumimo privatne detektive, da vodimo istrage, niti možemo i hoćemo da se bavimo time koji je tačno ukućanin ili komšija na WiFi mreži kliknuo na torent. Naš posao je da obezbedimo stabilnu optiku, a ne da vam stojimo iznad glave i preturamo po navikama. Ako gospoda iz inostranih korporacija smatraju da je njihovo pravo ugroženo, slobodno neka podnesu prijavu našim nadležnim organima. Srpska policija jedva čeka da im stigne prijava na pedeset strana o tome kako je neko skinuo epizodu serije, pa da je po hitnom postupku i sa dužnom pažnjom trajno arhivira u najdublju fijoku.
Mi smo tu da vam obezbedimo gigabitnu optiku, opremu nove generacije i stabilnu mrežu koja radi bez prekida. Autoput je spreman, brz i čist.
Šta pakujete u gepek i kako vozite, to ipak ostaje vaša stvar.